Aikido

[Vendetha]

Aikido


Sta je to aikido? Za pocetak dovoljno je reci: borilacka vestina namenjena licnom psihofizickom razvoju; moderan oblik dobila sredinom 20-og veka, a svoje korene vuce iz vise starih japanskih borilackih sistema, kao i iz istocnjacke filozofije i nacina zivota. Da bi razumeli jednu borilacku vestinu treba upoznati prvo njenu istorijsku kulturolosku, socijalnu, filozofsku, pa i naucnu osnovu. Posto to zahteva suvise ozbiljan i studiozan i za mnoge pomalo suvoparan pristup, pokusacu da bar nesto od svega ovoga prezentujem na razumljiv i pristupacan nacin, pa ako nesto preskocim, to je ili namerno ili zbog neznanja.

Elem, da se vratimo na istorijske korene aikidoa. Kao i vecina istocnjackih borilackih vestina i aikido nalazi svoje daleke korene u raznim kineskim borbenim stilovima koji opet vode poreklo sa Tibeta i iz Indije. Prolazeci kroz razne nacije i kulture, vremenom su se borilacke vestine menjale, dopunjavale i usavrsavale. Mnoge su nestale ili pale u zaborav. Kao posledica toga sto su cuvane u tajnosti i prenosene cesto sa kolena na koleno, mnoge skole i stilovi gasili su se sa gasenjem odredjene porodice ili smrcu najstarijeg clana, ako ovaj nije uspeo ili zeleo da dalje prenese svoja znanja. Sa druge strane, dolazilo je i do nastajanja mnogih novih vestina, kao odgovor na nove uslove i potrebe, kako u ratu, tako i u miru. Kada se sagledavaju sire, sve stvari na kraju izgledaju jedinstveno, tj. kao deo neke celine ili jos bolje, deo nekog kruga, pa nam se stvari koje vidimo na pocetku tog kruga cine novim i orginalnim, zaboravljajuci da su one mozda samo nastavak kraja nekog predhodnog kruga. U sustini, vecina stvari je vec izmisljena. Potpuno nove stvari su zaista retke. Mozda najbolja definicija neceg novog jeste da je ono samo nova kombinacija starih elemenata - sve se vraca na pocetak. Jednostavno vremenom postaje slozeno, a slozeno vremenom tezi da postane jednostavno.

U tom smislu se mogu posmatrati i borilacke vestine ili bar neki njihovi aspekti. Tako imamo elemente koji se provlace kroz vecinu borilackih sistema a zovemo ih osnovni principi i osnovne forme ili tehnike. Na nekom, vrhunskom nivou praktikovanja, skoro sve vestine kojima se ljudi uopste bave, ne samo borilacke, zastupaju iste ili slicne principe (razne umetnosti, od zanatstva pa do slikarstva). Dok su forme (tj. tehnike) kojima izrazavaju te principe, ono po cemu se medjusobno razlikuju. A te razlike poticu od razlicitih uslova tj. okolnosti pod kojima su nastajale i razvijale se. Cak se i u razlicitim borilackim stilovima cesto mogu videti iste tehnike, ali pomalo razlicitog nacina izvodjenja i stepena usavrsenosti, sto opet dosta zavisi i od majstora koji prenose vestinu i koji daju obicno akcenat na jedne tehnike i ucenja, a na ustrb nekih drugih, sto cesto dovodi do variranja kvaliteta. Imao sam prilike da neke tehnike koje su u aikidou dovedene do uslovno receno, savrsenijeg nivoa (npr. poluge, kretanja, padovi...), vidim u nekim kineskim, japanskim pa cak i korejskim vestinama, ali vecinom kao arhaicne forme, dok sam neke druge tehnike (disanje, nozna tehnika, parter...) vidjao kao razvijenije forme od onih koje se praktikuju u aikidou. Tako da vam se moze desiti da neke stvari npr. o disanju, pre i u vecem obimu naucite iz obicne knjige o yogi, nego na 10 aikido seminara. I onda shvatite da se mnoge stvari cesto nalaze na dohvat ruke, dok ih mi trazimo na drugom kraju sveta. Izgleda da to mora tako biti. Osim toga to nas uci da smo svi delici jednog povezanog, zivog sistema, ma koliko se osecali nekad izolovano. Kao i to da odgovore na nasa sopstvena pitanja i dileme treba traziti na lokalnom nivou, ali da oni imaju smisla tek kroz sagledavanje na globalnom! Ono sto je nekada davno pocelo mozda u Indiji, pa preneseno na Tibet, Kinu, Japan ... dolazi do nas danas cesto u fragmentima koje je potrebno dugo ponovo sklapati da bi se dobila jedna celovitija slika o borilackim vestinama i njihovoj istoriji.

U pocetku borilacke vestine su imale za cilj jedino kako preziveti sukob, ali tokom hiljada godina ljudske istorije, sticana su mnoga znanja i iskustva koja su se mogla koristiti u razlicite svrhe, a ne samo u borbi. Tako belezimo razvoj tehnika vezanih za zdravlje: od prve pomoci i reanimacionih tehnika, sve do terapeutskih i preventivnih. Sa druge strane, razvijali su se i pojmovi o fizickoj kulturi, ali i mentalnoj higijeni (“u zdravom telu zdrav duh”), kao i o njihovoj medjusobnoj povezanosti i znacaju u pravilnom razvoju pojedinaca, a time i citavih naroda. Fizicki aspekti su se usavrsavali do svoje perfekcije, a vremenom je s pravom uoceno da to nije ono jedino niti najvaznije, jer ono sto pokrece coveka jesu u sustini ideje, a one nisu materijalne prirode, tako da su poceli uporedo da se razvijaju i duhovni aspekti i discipline, kao potpore daljem razvoju, tj. prevazilazenju novih i po pravilu sve visih standarda kao i fizickih limita. Zato mozemo na kraju slobodno reci da su borilacke vestine direktno, a jos cesce indirektno, uticale na sve znacajnije grane ljudske delatnosti od medicine, kulture, i sporta, pa preko umetnosti i privrede, sve do politike, nauke i filozofije.

Novak Jerkov, 4.dan

[Vendetha]

Re: Aikido

Razumevanju aikidoa moze doprineti saznanje o njegovom nastanku, koji se ne moze odvojiti od biografije njegovog osnivaca Moriheja Uesibe. Prica pocinje 14. decembra 1883. godine, kada se u gradu Tanabeu, prefakture Vakajama, rodio Veliki ucitelj. Uesibin otac je bio vodja jedne od politickih stranaka u svom mestu, tako da je pored verbalnih duela sa svojim suparnicima, cesto bio i fizicki napadan, sto u to vreme i nije bila retkost. Kao dete, Morihej Uesiba je cesto prisustvovao takvim situacijama i u svojoj nemoci da pomogne ocu, zaklinjao se da ce sve to jednog dana promeniti. Onoga dana kada bude postao snazan. U tim ranim danima njegovog detinjstva treba traziti pocetni impuls, motiv koji je bio presudan, kako za njegov zivot, tako i na radjanje aikidoa. Uprkos bolesljivosti, zahvaljujuci izuzetno jakoj volji i redovnom vezbanju, ovaj prvi zavet biva ispunjen. Postao je toliko snazan da su po okolini kruzile price o njegovoj snazi. Umesto tih prica, dovoljno je reci da je u svojih 158 cm telesne visine (sto je i za Japance onizi rast) uspeo da ugradi preko 80 kg misicavog tela.

Pred njim je bio sledeci, mnogo tezi korak: kultivisanje te snage i njeno oplemenjivanje, cemu se on krajnje predano posvetio. Nikad nije propustao priliku da uzima casove iz neke od borilackih vestina od ucitelja koji su prolazili kroz njegovo mesto, a cesto je i putovao ako bi cuo da u okolini boravi neki od iskusnijih poznavalaca ovih vestina. Tako je vec 1901. u svojoj osamnaestoj godini dobio diplomu o uspesno zavrsenoj skoli dju-djice kod ucitelja Tokusabura Tozave iz klana Kito. Dve godine kasnije, ovladao je skolom macevanja Jagju, pod uciteljem Masakacu Nakajem. Sam Uesiba izjavljuje da su na formiranje osnovnih stavova, kretanja i rada ruku u kasnijim tehnikama vestine koju je on stvorio, presudno uticala saznanja koja je stekao upravo u ovoj specificnoj skoli japanskog macevanja.

Nosen nemirnim duhom, godine 1911. prijavljuje se kao kolonista i odlazi na Hokaido (najsevernije japansko ostrvo) gde susrece majstora Sokaku Takedu iz skole aiki-djuce Daito koja se ubraja u najstarije u Japanu. Koreni ove vestine gube se negde u IX veku, u vremenu vladavine cara Seive za cijeg se sestog princa Sadazumija tvrdi da je bio zacetnik ove skole. Uesiba poziva ucitelja Takedu u svoju kucu i uci od njega gosteci ga i sluzeci mu pune cetiri godine (od 1912. do 1916.), posle cega dobija diplomu da je ovladao svim tajnama ove vestine. Mnogi zahvati u tehnikama aikidoa nastali su na osnovu borbenih tehnika ove skole, sto recito govori o uticaju koji je ona imala na Moriheja Uesibu i stvaranje nove vestine. Pred odlazak sa Hokaida on ostavlja svo imanje zajedno sa kucom ucitelju Takedi.

Godine 1922. zavrsava skolu dju-djice, a 1924. skolu borenja kopljem.

Ovde su navedene samo najvaznije skole kojima je Uesiba ovladao i koje su neposredno uticale na stvaranje aikidoa, ili bolje receno, njegovog tehnickog dela. Jer ono sto daje aikidou njegovu originalnost i jedinstvenost je upravo ono sto je stvoreno u sledecoj – trecoj fazi razvoja Velikog ucitelja.

Dogadjaj koji je iz korena izmenio Uesibin nacin zivota i njegov odnos prema fenomenu ratnickih vestina bila je smrt njegovog oca koga je neizmerno voleo. Nestanak tako drage osobe izaziva u njemu potrebu za samocom, razmisljanjem, za poniranjem u sustinu jedne vecite zagonetke – tajne zivota i smrti. Slusajuci najdublje treptaje svoga bica, on se povlaci u planinu i predaje intenzivnom duhovnom zivotu.

Uprkos nadljudskoj snazi i izuzetnoj vestini koju je posedovao, on je jos uvek bio nezadovoljan svojim dostignucima. To nije bilo ono pravo za cim je tragao i sta je zeleo. Metodi borbi koje je izucio, omogucavali su mu da na najkraci, mada ne i na najbezbolniji nacin eliminise i veci broj eventualnih napadaca. Upravo to saznanje mu je i zadavalo najvise muke. Pobedom nad nekim stice samo jos jedan neprijatelj. Pobednik od danas, sutra je porazeni. Coveka treba ubediti u neispravnost njegove namere, a ne pobediti. Budo (ratnicki put) ne moze biti tako plitak, tako relativan, tako nestalan kao sto su pobeda ili poraz. Budo je nesto mnogo vise, “Bu je ljubav”, izjavljuje ucitelj Uesiba. To je prelomni trenutak u njegovom duhovnom sazrevanju, to je momenat kada pocinje da se radja moderni aikido. Sam Uesiba oznacava 1925. godinu kao prelomnu. Polazeci od osnovne pretpostavke “Borba je ljubav” pred njima je stajao mukotrpan posao oplemenjivanja krvolocnih tehnika kojima su ga naucili i stvaranje kvalitativno nove vestine koja ce biti otelotvorenje tog principa.







Jos dok je ziveo u osami glas o Uesibi kao izvanrednom poznavaocu budoa, rasirio se ne samo po okolini vec i mnogo dalje. Mnogi su dolazili kod njega po savet ili pouku, a bilo je i ljubopitljivih koji su odlazili potpuno ubedjeni u ono u sta su dotad sumnjali. Tako je glas o njemu kao “velikom ratniku” stigao do Tokija i odredjenih vaznih licnosti. Otada su ucestali pozivi u razne krajeve Japana. To je vreme neprekidnog putovanja i prikazivanja jedne, dotad nepoznate vestine, koja je bila klica iz koje je nikao aikido.

Najzad 1927. godine Morihej Uesiba se seli sa porodicom u Tokijo, gde ga prihvataju kao osnivaca novog budo sistema. Velikim brojem kurseva od kojih jedan odrzan za pripadnike carske garde (nosiocima 5. dana za djudo i kendo), i prikaza svoje vestine, stekao je verne pristalice i vazne sponzore (admirali, generali, clanovi carske porodice …), tako da dobija ponudu da radi kao profesor budoa u Pomorskoj akademiji. Istovremeno sa ovim poslom Veliki ucitelj je nastavio sa redovnim treninzima u maloj iznajmljenoj sali.

Godine 1931. zalaganjem clanova Izvrsnog odbora novoosnovane organizacije Kobukan, zavrsava se Centralna sala (Hombu dodjo) u tokijskom kvartu Vakamacu-co. Pored nje je 1968. godine sazidana nova trospratna zgrada sa tri dodjoa ukupne povrsine 240 tatamija, gde se i danas nalazi sediste Aikikai fondacije.

Nova vestina stice sve vecu popularnost. Otvaraju se sirom Japana ogranci Centralne organizacije u kojima majstor Uesiba odrzava kurseve. Veliko interesovanje dovodi i do reorganizacije Kobukana, koji menja ime u Kobukai i postaje fondacija 1940. godine. Ali ubrzo, zbog izbijanja rata, ova organizacija prestaje sa svim aktivnostima. Veliki broj studenata je pozvan u vojsku, tako da rad u Hombu dodjou postepeno zamire. U to vreme Morihej Uesiba odlucuje da se povuce iz Tokija na jedno imanje u profakturi Ibaraki blizu grada Ivame, gde se posvecuje poljoprivredi i konacnom oblikovanju nove vestine kojoj najzad, posle mnogo traganja, daje ime aikido. Ovome su predhodila imena kao “aiki-nomici” (put ka aikiju), “aiki-dju-djucu” i “aiki budo”. Na ovom imanju je podigao i hram posvecen aikidou, kucu i mali dodjo u kome i danas veliki broj studenata iz svih krajeva sveta uvezbava ne samo tehnike aikidoa, nego pokusava da oseti i onaj duh kojim odise ceo taj prostor, gde se konacno oformila jedna do tada nepoznata budo diciplina.

Neposredno po zavrsetku drugog svetskog rata, novembra 1945. iako su sve budo aktivnosti bile zabranjene, Kobukai organizacija se jos jednom reorganizuje, menja ime u Aikikai fondacija i dobija novo rukovodstvo. Godine 1948, cim je zabrana budo aktivnosti ukinuta, Aikikai spremno i organizovano krece u nove akcije i vrlo brzo obnavlja svoje clanstvo, otvara vrata svim zainteresovanim i postaje snazna organizacija koja svoje aktivnosti prenosi i van Japana.

Veliki ucitelj, iako redovno treninge odrzava u Hombu dodjou u Tokiju, veci deo vremena provodi u Aiki svetilistu u Ivami, neprekidno usavrsavajuci tehnike aikidoa. Ovo je bila njegova preokupacija i glavna aktivnost sve do duboke starosti, ili tacnije do poslednjeg dana, 26. aprila 1969. godine kada Morihej Uesiba umire. Ni do tog poslednjeg dana on nije do kraja zaokruzio i konacno prestao sa traganjem za novim oblicima materijalizacije vrhunskih teoretskih principa na kojima aikido pociva. Zato se i danas aikido proucava kao otvoreni sistem sa velikim mogucnostima nadgradnje koja dolazi posle doslednog i temeljnog proucavanja onoga sto je Veliki ucitelj ostavio u nasledje ne samo svojim neposrednim ucenicima i narodu iz kojeg je ponikao, vec celom covecanstvu, u nadi da ce kroz aikido ljudi bolje upoznati sebe, stupiti u harmoniju sa ljudima oko sebe i napokon, postati svi jedna porodica.

Jovica Stanojevic
("Aikido put ljubavi")
(10. oktobar 1999.)